Знаменити Сенћани

Доктор филозофије, хемичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти, 21. маја 1868. године. Средњу школу је започео у сенћанској Нижој гимназији 1878. године. 1886. године је примљен на Института за образовање наставника у Будимпешти, смер природних наука, и као члан истог студије физике и хемије је завршио на Универзитету и Академији у Будимпешти. 1891. године је промовисан за доктора филозофије, па се запослио као асистент на вишој Ветеринарској школи, катедри хемије. 1894. године стиче образовање приватног професора из теоретске хемије. 1898. године је именован за ванредног професора више Ветеринарске школе, па је ту почев од 1902. до 1913. године професор катедре за хемију. 1899. године изабран је за дописног члана Мађарске Академије Наука. Има истакнуте заслуге у испитивању сумпорног деловања раствора, што доводи до настанка појма пХ-вредности. Као истраживач бавио се углавном са питањима кинетике реакција, односно физико-хемијским карактеристикама беланчевина, и исказао је њихове амфотерне карактеристике. Бугарски је констатовао, да средства за оксидацију, распоређена према њиховом електро-потенцијалу, у складу са тим и оксидирају. Израдио је аналитичку методу за одређивање халогена. 1897. године открио је први ендотермни галвански елеменат са реакционом топлотом и доказао је недостатак Томсен-Бертелотовог принципа у односу на хемијски афинитет. Стефан Бугарски је у великој мери допринео томе, да се у хемији прихвати значај појмова ацидитета (киселости) и алкалности (лужности). Највећи део његових радова је објављен у Информатору о математици и природним наукама (Mathematikai és Természettudományi Értesítő),односно у иностраним часописима; научна питања о којима је у њима говорио, су повезани углавном са брзином одвијања хемијских промена у времену и стањем хемијске равнотеже. Научник који је напустио Сенту је преминуо 3. марта 1941. године у Будимпешти, а тамо је и сахрањен (почива на гробљу Керепеши, парцела бр. 50/1 - гроб број 1-1-18).

 

Математичар, универзитетски професор. Рођен је у Сенти 19. јула 1886. године. Средњу школу је започео у сенћанској гимназији 1896. године. Универзитетске студије је завршио у Будимпешти, па 1909. године стиче докторску титулу. Почев од 1912. године заједно са многим познатим математичарима представља Мађарску на Међународном конгресу математичара. Његова научна достигнућа су већ 1920. године призната широм света, с тога 1928. године добија позив од Јеврејског универзитета (Hebrew University) у Јерусалиму, где је накратко предавач, па је именован за директора Математичког института „Алберт Ајнштајн“ и до своје смрти ту ствара.

Од 1935-1936. године је декан Факултета за природне науке у Јерусалиму, а у годинама од 1945. до 1948. је ректор Универзитета. Његово најзначајније достигнуће је стварање појма трансфинитног пречника. Остала познатија поља његовог истраживања су: теорија скупа тачака, теорија интерполације, гранично подручје алгебре и науке о функцији са комплексним применљивим, сумирање дивергентних редова, Фуријер-редови. Преминуо је 13. маја 1957. године. Објавио је скоро 80 научних дисертација и радова, од којих је неколико написао са коауторима.

 

Историчар, професор, публициста. Рођен је у Сенти, 19. новембра 1861. године. Школе је завршио у родном граду, Сегедину и Суботици, па је стекао професорску и филозофску диплому на Универзитету у Будимпешти. Почиње да предаје у сенћанској гимназији, али ускоро одлази у Сегедин као службеник за образовање, па након тога предаје у Сомбору. 1891. године се одриче професорског звања и након тога сво своје време посвећује научном раду; врши истраживања , сарађује у уређењу часописа и монографија са историјским садржајем, а унутар тога се посебно бави историјом Сенте и објављује бројне чланке и тезе о историјској прошлости његовог родног града. Вредни су помена и његови радови на пољу генеалогије и хералдике, али поред свега тога је водио и археолошка ископавања. Резултати његовог стваралаштва су више од пола хиљада објављених радова, од тога 15 самосталних свезака, а остало разне студије, чланци и тезе. У последњим годинама свог живота је инспектор наставног округа Хомонан у жупанији Земплен, а ту је и преминуо 9. јануара 1911. године.

 

 

писац, оснивач Српског народног позоришта у Новом Саду и Београду, аутор садашње српске химне. Рођен је у Сенти 13. новембра 1826. године. Гимназију посећује у Сегедину, Новом Саду и Темишвару, па постаје студент филозофије у Пешти. 1845. године се уписује на Медицински факултет у Пешти, који након три године напушта. Након тога кратко време предаје у Сомбору, Лугођу, Темишвару, па се 1852. године сели за Нови Сад, и ради као наставник латинског језика у тамношњој српској гимназији. Између 1857. и 1859. године је секретар Матице Српске у Пешти, па је од 1859. године коуредник листа Српски Дневник. Током његовог овдашњег боравка започиње своје главно животно дело, организовање Српског народног позоришта. Покреће прикупљања, агитира, пише чланке у интересу позоришта што бива крунисано успехом и 1861. године се у Новом Саду одржава и прва представа. На позив поглавара Милоша Обреновића се сели у Београд, да би тамо организовао стално позориште. И поред тога, што позориште успешно функционише, он ипак није задовољан и ускоро се поново окреће педагошком позиву; предаје у Шапцу и у Београду, па постаје директор тамношњег института за образовање наставника. Захваљујући његовом раду на организацији у школи именује се за главног саветника за образовање, а 1893. године је кратко време министар образовања у тадашњој српској влади. Након тога не прихвата више јавне наступе, у државној политици учествује само са чланцима. Умро је 9. априла 1900. године у Београду.