Сента се први пут помиње у једном даровном писму издатом од стране Мађарског краља Ендреа II. Тада се већ узима као насеље са више становника, које, сходно претходно поменутом писму, има већ и цркву. Крајем XII века у околини Сенте постоји већ више насеља: Магоч, Зyнтхареw (Синтарев-на десној обали Тисе), Често, Ликаш, Калача, Торњош и Карјад на Оромпарту, који се помињу 1198. године.

Некадашњи Чечтовски рибњак (Цхецхтоw, Цхецхтоу), који се простирао северно од Сенте, помиње се 1224. године као имање будимског Каптола (курија Светог Петра и Павла у Старом Будиму), у једном документу где су убележене границе..

Сенту и њену околину је 1241. године уништила најезда Монгола (Татара). На југу ондашње угарске државе постотак уништења насеља је износио око 50 %. Тада су била уништена и Сенти ближа, претходно поменута насеља.

Прва половина XIV века је представљала време поновног настањивања Сенте и даљег развијања насеља. Од средине века је већ и Сента, као имање будимског Каптола, кренула путем развоја, те она као место преласка Тисе постаје један од значајнијих саобраћајних и трговачких центара у Јужној Мађарској.

Због сукоба око прикупљање царине на реци Тиси, који је вођен са градом Сегедином, а што је изазвало чак и оружани конфликт, у другој половини XV века долази до склапања једног споразума. Овај документ из 1475. године Сенту помиње као варош (опидиум). На крају XV века град Сента има своју цркву и недељну пијацу, а 1494. године је услед дарежљивости фрањевачких монаха изграђен и манастир. У то време Сента се већ налази међу значајнијим градовима који се налазе у својини будимског Каптола.

На основу представке будимског Каптола, Ладислав II Јагелонски, краљ Чешке и Мађарске, додељује 2. фебруара 1506. Повељу о привилегијама граду Сенти, којом граду додељује све оне привилегије које има и град Сегедин. По том даровном писму Сента добија и печат са жигом, на којем пшенични клас и кечига сведоче о изразито развијеној пољопривреди и рибарству, а лежећи кључ у крсту пак симболизује именитеља цркве будимског Каптола,односно заштитника града Сенте – Светог Петра (овај грб и дан-данас опстоји као службени грб града Сенте). Ова повеља о привилегијама представља важну постају у историји Сенте, пошто су се по њеном издавању у граду Сенти настанили многи мајстори и трговци, а што је довело до побољшања укупних економских прилика.

У развоју града сељачка буна Ђерђа Доже изазива извесно успоравање, а трагедија код Мохача је свакако запечатила и развојну судбину града. Турска војска је у свом повлачењу крајем септембра 1526. године порушила град, становнике који нису побегли делом побила, а делом пак одвела у ропство. Турска доминација, која је трајала 150 година, изазвала је низ дубоких промена у привредном животу и у структури становништва. Због честих ратова је нестало и више насеља у околини Сенте.

Крајем XВИ века се са балканских простора под турском доминацијом настањују словенски и македо-романски народи, при чему се један део њих бавио трговином, док су други међу њима били војници, премда се већина бавила сточарством.
Године 1697. Турци су започели велику офанзиву како би вратили раније изгубљене територије. Царска војска је под вођством Еугена Савојског вршила концентрацију јединица у околини Новог Сада, па је на десној обали Тисе пратила турску војску према северу.Турци су 10. септембра стигли и до Сенте, те су ту и изградили понтонски мост на Тиси, преко којег су наредног дана почели и да прелазе. Искористивши слабост турске војске, Савојски је отпочео напад на понтонски мост и за 2 сата разбио турску војску. Ова победа Еугена Савојског остварена 11. септембра 1697. била је значајна за цео свет, јер је овом победом ослобођена скоро цела територија Мађарске. Као последица ове битке, а закључно са Карловачким миром из 1699. године, долази и до завршетка продора Турака у средњу Европу (само је Банат још једно време остао под доминацијом Турака).

Након склапања Карловачког мира бечки двор је 1702. године организовао Потиску војну границу, те се у оквиру исте у гранична подручја насељавају српски граничари.

Године 1703. почиње ослободилачки устанак под вођством Ференца Ракоција II. Сента такође пати од ратне штете, те се и надаље девастира њена већ и иначе ретко насељена околина. У циљу развијања насеља аустријски цар Карло III 1715. године успоставља канцеларију у општини, али од царине не долази пуно прихода.

Царица Марија Терезија 1741. отпочиње ликвидацију граничарске војске, а 1751. године реорганизује околину Тисе у привилеговани Крунски дистрикт, те обезбеђује повољне привредне услове за оне који овде живе, а и за оне који би желели да се овде доселе. Овај слободни Крунски дистрикт је обезбедио повољније услове за даље развиће у односу на друге делове државе, у које је враћен феудални систем. Но упркос овим повољним условима српски граничари и њихове породице селе се у Русију и у околину Тамиша.

Почетком педесетих година XVIII века отпочиње поновно настањивање и насељавање ове регије становништвом са подручја између Дунава и Тисе, односно из округа који се налазе северније од овог. Насељено становништво гради своје домове и обрађује земљу. Почетни развој је за једно време успорио пожар из 1769. године, који је скоро уништио цео град, али је уз помоћ царске коморе насеље ускоро почело поново да се изграђује.

У последњој деценији XVIII века Сента креће путем видљивог развоја: граде се речни млинови и млинови на ветар, саде се дудова стабла поред путева, засађују баште са јагодама, почиње успон узгоја свилених буба, јача систем еснафа, становници стварају имовину. Као последица побољшања привреде побољшава се и образовање и здравство, те се тако 1832. године отвара касино за читање, а 1833. године град оснива и болницу као први у округу.

Током фебруара 1849. године, због револуционарних одмазди више хиљада људи постају жртве.Велики део града због пожара и разарања подноси јаке материјалне штете. После револуције долази време царског апсолутизма и провизоријума, а у том периоду се не дешавају неке евидентније промене ни у друштвеном, нити пак у економском животу. Међутим, нагодба из 1867. године покреће даљи економски развитак. Почињу да се граде установе, школе, забавишта, а 1873. године је саграђен и дрвени мост на Тиси. Прва већа предузећа су почела са радом у 1880. години – парни млин на ваљке великог капацитета и циглана.

Године 1889. изграђена је железничка пруга на релацији Суботица-Хоргош-Сента-Бечеј, односно Суботица-Ором-Сента, којом се и Сента укључује у државну комуникациону мрежу и економску циркулацију.
Године 1895. град добија електрично осветљење и асфалтиране тротоаре.

У задњој деценији XIX века град већ има гимназију, школу за девојчице, основну и стручну школу, пољопривредни наставни институт, болницу, железничку станицу и пошту. Године 1899. успоставља се и градска телефонска мрежа. Поред свега набројаног, Сента поседује и развијену трговачку мрежу и центар за житарице, четири финансијске институције, две штампарије, два локална листа и разне просветне заједнице.

Развиће траје и у потоњем времену. Године 1907. изграђен је леп кеј са засађеним кестеновима, а затим и гвоздени мост на Тиси. Наредне 1909. године изграђује се и самостално радничко насеље, како би се олакшали проблеми становништва.

Приликом пожара који је избио априла 1911. године изгорела је Градска кућа и велика црква која је стајала на Главном тргу. Град је изградио нову, монументалну Градску кућу, а у то време ужи центар града је постао богатији за неколико зграда подигнутих у уметничком стилу. Априла 1915. године је због потреба војног транспорта положена пруга преко раније изграђеног тростубног моста, те је тако повезана железничка мрежа Баната и Бачке, чиме је ова линија добила међународни карактер, пошто је ту пролазило северно крило (букурештански огранак) Оријент-експреса.

Завршетком Првог светског рата Сента долази у окриље јужнословенске државе, која је тада формирана. Као последица промене царства економско развиће се зауставља, а захваљујући аграрној реформи град губи претходну велику економију, услед чега долази до уназађивања економског и друштвеног развића.

У другом светском рату је много становника Сенте постало жртвом услед одмазди разних политичких система. Велика улагања за реконструкцију после рата су заобишла општину. Већина становника се бави пољопривредом, а промена се јавља само после 50-их година XX века. Почетком шездесетих година изгради се мост преко Тисе, и фабрика шећера. Касније се изграђује индустријска зона, која се налази јужно од града, где је своје место добило више економских и индустријских постројења, односно лука, коју су, нажалост, преместили на историјско место Сенћанске битке.

У економском животу града још и данас главну улогу игра пољопривредна производња. Током седамдесетих година XX. века песком је попуњено острвце које се налазило на јужном делу града, а на том месту је изграђена стамбена четврт, намењена становању више стотина породица. Кеј, близу самог центра града, представља популарно шеталиште под крошњама кестенова. Жалосно је што је стари, патинирани и разуђени кеј (који је представљао доминантни мотив у слици града), током 1983-84. године преуређен на другачији начин, те што је тако промењена већ створена уметничка слика града која је гледала на Тису.

На левој обали Тисе, преко пута града, налази се део обале насут песком, погодан за купање и рекреацију, а поред набројаног могуће је и организовање спортског рибарства, водених спортова и излета бродовима. Шумовити део обале Тисе је погодан за излете и камповања. Северно од града се налази Народна башта, која је оформљена 1866. године, а која служи у рекреативне сврхе, при чему се у оквиру ње налазе фудбалски стадион и атлетска стаза, базени, тениско игралиште, куглана и игралиште за кошарку.

Северно и северозападно од Народне баште налазе се викендице и воћњаци на територији такозваног Малог рита и Пане, а на југу града се простире индустријска зона, после које се све до скеле простиру виногради и воћњаци Макоша уз обалу Тисе.

Кратка историја Горњег Брега

Насеље се налази на десној обали реке Тисе у северној Бачкој, 5 километара од источних обронака Телечке висоравни на лесном платоу.

Административно припада локалној самоуправи Сенте, која (према подацима пописа становништва из 2002. године) обухвата:

• град Сенту, као административни центар са 21.152 становника
• насеље Горњи Брег, са 1.926 становника
• насеље Богараш са 722 становника
• насеље Торњош са 1.781 становника
• и насеље Кеви са 890 становника.

Настанак насеља

Први поуздани податак потиче из 1783. године. Једна војничка географска карта означава на садашњем месту села «винограде».

Према црквеним подацима насеље (тада још под називом Виноград на брду) је већ 1808. године имала капелу која је подигнута у част Светог Орбана.

У оквиру процене имања, 1856. године је израђена катастарска географска карта, где се већ оцртава данашња структура насеља. У улици (отприлике 2 км дуга) која се простире у правцу север-југ се појављују редови кућа, групе кућа под називом Горњи Брег.

Назив насеља је веома вероватно настао на основу географске конфигурације и виноградарства. (Виногради при обали реке Тисе Доњи Брег, виногради на лесном платоу - Горњи Брег).

У животу насеља су увек важну улогу имале групе салаша, салаши у атару (углавном јужно и западно од села).

Староседеоци и садашња популација насеља

Године 1751., престанком турске најезде, значајан део сенћанских граничара који су већином били Срби, исељавају се из ове области (предела). Други део је добио земљу и настањују се, на земљи добијеној у атару Горњег Брега, изграђују салаше и настањују се.

Један део становништва је изашло иза плотова и настанило се у виноградима. Турска најезда и исељавање граничара је десетковало становништво. Популација је у периоду од 1750-1760. године допуњена насељавањем Мађара са подручја Јаса и Нађкуншага, односно словака из жупаније Њитра у ову област. То доказују и данашња презимена.

До другог таласа насељавања је дошло око 1800. године из области Сегедин-Дорожма.

О популацији насеља поуздане податке имамо од 1908. године, међутим према неким подацима 1855. године насеље има 700 становника, односно 1890. године у насељу има 246 домаћинстава .

• 1908. године 400 домаћинстава 2154 становника
• 1948. године 2000 домаћинстава
• 1953. године 2240 домаћинстава
• 1961. године 1812 домаћинстава
• 1971. године 1784 домаћинстава
• 1981. године 2536 домаћинстава
• 1991. године 840 домаћинстава 2165 становника
• 2002. године 745 домаћинстава 1926 становника

У периоду између 1908. и 1991. године велика флуктуација у броју становништва је резултат измене административних граница насеља.

На жалост подаци пописа становништва из 1991. и 2002. године осликавају стварно смањење броја становника.

На смањење броја становника је континуирани негативан утицај имала тенденција «пресељавања у град», међутим последње деценије је веома значајан број младих који су се иселили у иностранство (углавном у Мађарску) због ратних околности.

Број становника ужег насеља је 1500 становника, који се изјашњавају као мађари. Групе салаша који припадају насељу (Брежуљци, Ађански атар, Гомбош село и салаши) имају 400 становника, од којих су њих 10% староседеоци српске националности.

Процват насеља

Становништво које се доселило у 1800-тим годинама у винограде је дало карактер насеља овом месту и трудили су се да организују друштвени живот истог.

Према писању Тот Петера, децу из села и са салаша су већ 1810. године «надри учитељи» у зимском периоду приучавали писању. 
1855. године становници Горњег Брега су поднели молбу за изградњу школе, међутим и поред више молби одлука о томе се доноси тек 1869. године.

1. јануара 1870. године започиње привремено службено подучавање у кући Есеш Андраша са 65 ђака. Први именовани учитељ је Немчок Јанош, који је дуго времена подучавао ђаке из Горњег Брега.

1888. године по Божјој вољи су успели остварити свој стари сан: изградила се нова црква, која је посвећена 1890. године у част Светог Стевана (Szent István). Први именовани жупник је Цирак Жигмонд свештеник, којем се приписују значајне заслуге у процвату села (оснива библиотеку, читалаоницу, удружење католичке омладине, итд.).

1894. године Скупштина града Сента доноси одлуку о изградњи забавишта. Не постоји тачан податак о почетку функционисања истог, али је сигурно, да је 1910. године Висмег Рожа, дипломирана васпитачица васпитавала најмлађе, да би се

1918. године Кочиш Јулија васпитачица бавила са 101 дететом (њену популарност доказује и то, да се успомена на њу чува још и дан данас путем усменог предања).

1899. године се оснује Удружење пољопривредника.

1900. године се организују добровољни ватрогасци.

1903. године се отвара лекарска ординација која ординира недељно три пута.

1910. године се отвара поштански уред.

Почетак II. светског рата значи крах у развоју села, који траје све до 1950-тих година.

1948. године поново се отвара стални поштански уред.

1950. године се завршава изградња Задружног дома, која зграда служи и као дом културе села.

1953. године се образује централни парк, и исте те године се завршава изградња нове школске зграде.

1961/62. године се уводи струја у Горњи Брег.

1964. године започињу радови око изградње водоводне мреже и изграђују се бетонски тротоари.

1972. године се изграђује нова фискултурна сала и ново забавиште.

1974. године се изграђује дом здравља.

1977. године се завршава изградња прилазног пута дужине 2 км од чврсте калдрме.

У том периоду се интензивно развијају друштвене актинвости, спорт и култура.

Од 80-тих година, након кратког застоја, осећа се назадовање у развоју на сваком пољу, што је 90-тих година још израженије.

Стање јавне зграде се погоршало, школу и забавиште су прикључили Сенти, село нема сталног жупана.

Континуираност на пољу друштвене и културне делатности обезбеђују са великим трудом и неуморним радом две цивилне организације: Читаоница и КУД «Петефи Шандор» из Горњег Брега.

Привреда насеља

Укидањем граничарске службе површине земље погодне за обраду у ширем атару Сенте су с једне стране добили углавном граничари српске националности, односно на неки други начин повлашћени грађани града Сенте. Они су на својој земљи образовали салаше, мања-већа дворишта за привређивање (отуда у салашарском пределу сразмерно велик број средњих поседника српске националности).

Становништво ужег села је настао највероватније од радника који су обрађивали винограде. О томе сведоче уске и кривудаве улице и сиромашне куће села.

О делатности становништва села до краја 1800-тих година немамо поуздане податке. «Старци» села причају о развијеном сточарству са испашом, међутим то је већ сигурно, да су на прекретници 1800-тих 1900-тих година већину чинили надничари без земље, а мањи део мале газде са по неколико јутара земље. Сиромашни људи су као годишњи бироши, жетеоци за удео или надничари зарађивали свој горак хелб.

Недостатак земље која би значила њихово преживљавање и незапосленост су након изумирања винограда усмерили интересовање становника на другу захтевну пољопривредну делатност. Тако су већ на прекретници столећа постојали покушаји са повртарством, а касније са узгојем дувана. Пашњаци који су окруживали село (које је становништво користило као заједничко, све до краја 1950-тих година) су омогућили узгој стоке. И сиромашније породице су се трудиле, да стекну барем једну краву музару, да би имали барем један сигуран ослонац у исхрани породице. Тако је у Горњем Брегу настало бројно крдо говеда, које је и у широј околини било највеће.

На почетку 1900-тих година образују се занатлије и мала привреда које опскрбљавају становништво.

Између два светска рата у Горњем Брегу радили су:

• 5 ковачница
• 3 коларнице
• више трговаца и угоститеља, седлара, кројача, обућара, бербера.

У исто време су у селу већ функционисале две циглане, два парна милина и један мали погон за прераду млека.

Након завршетка ИИ. светског рата дошло је до битнијих промена:

• Војводина је прикључена Југославији
• започело је комунистичко планско привређивање
• земље салашарских газди су национализоване
• сиромашнима су делили земљу
• млинови су размонирани и отпремљени у друге крајеве
• касније су затворене и циглане
• трговине су национализоване
• мање газде су приморане да се удруже у задруге
• досадашњи друштвени ред се изменио, нови се још није образовао. У овом периоду је дошло до назадовања у пољопривредној производњи
• Погони (млинови, циглане) су затворене, занатлије су остарили и млади више нису настављали струку, радије су отишли у фабрике да раде

Хвала Богу, принудне земљорадничке задруге нису биле дугог века. Било је поушаја да се другим организационим облицима реши развој пољопривредне производње, у оквиру којих се пружала могућност за поновно оживљавање приватног сектора. Људи са села су искористили могућност. Макар и под тешким условима, али су били «своје газде». На жалост ова стагнација у привредном животу села је трајала дуго (дуже него у околним селима). Разлог тога је недостатак најуже инфраструктуре. Мада су се градили јавни објекти (дом културе, школа, забавиште), у недостатку калдрмисаних путева и електричне енергије ситуација је безнадежна.

Неки мањи продор се десио 1961. године, након увођења електричне енергије. У селу се муњевито побољшавају услови живота, започета је механизација пољопривредне производње, проширује се и ојачава узгој поврћа са систмом за заливање, а након тога и узгоја житарица. Све то је имао за резултат јачање и развој паорских газдинстава.

Да би се све то развијало у позитивном правцу, није споредна ни политичка усмереност земље. Смањује се «стезање» комунизма, а све више се осећа оријентисаност ка западу. У 1970-тим годинама се дају повољни кредити углавном за инвестиције у приватни сектор. Убрзава се богаћење храбријих газди и све до краја 1980-тих година се осећа општи привредни развој. Помоћу приватног капитала отварају се погони - радионице мале привреде, бројни приватни трговци и друге занатлије почињу да обављају своју делатност. Поново је стављен у погон млин, оснива се приватна задруга. Даље се развија повртарство у модерним баштама са фолијом, проширује се узгој привредних биљака, производња богатијих газди је механизована, а расте и број производње са заливањем.

Од 1989/1990. године јачањем милошевићевског система, исти окончава развој села.

То што је становништво преживело последњих десет година може се захвалити резервама нагомиланим у ранијим годинама.

Привреда се из рушевина издиже тек 2002. године, међутим великим трудом и одрицањима жели да обезбеди основе за образовање једне лепше будућности.

Боршош Ђерђ 
Горњи Брег, 2002. године

Кратак историјат Торњоша

Торњош припада општини Сента и налази се нс регионалном путу Сента – Бачка Топола. Према неким подацима ради се о веома старом насељу.

Торњошу припададају салаши који су у последње време сви напуштени и пропадају. Почело је старење села, али ову чињеницу ублажује податак да се Торњош досељавају људи из околине. Општи образовни ниво се поправља, пошто сви млади завршавају средњу школу. Поред забавишта у селу ради и основна школа.

Главна привредна грана је полопривреда, узгаја се углавном кукуруз, сирак, дуван и сунцокрет, а у области узгоја животиња узгајају се марве исвиње, а значајна је и производња млека.

У селу постоји Културно друштво «Ади Ендре», које броји 110 чланова и организује велик број манифестација, а поред тога богат је и спортски и друштвени живот.