СЕНТА: Спомен бисту српском поети и академику Стевану Раичковићу (1928-2007), у парку надомак реке Тисе у Сенти на песников рођендан 5. јула, открио је књижевник и академик Матија Бећковић.
Свечаности су поред истакнутих личности културног живота, поштовалаца и пријатеља Раичковићевог дела присуствовали чланови породице, песников син Милош Раичковић, композитор и професор музике на Музичкој академији Универзитета у Њујорку и унука Ана.
Свечаност је отворена химном Србије у извођењу женског хора Завичајне фондације „Стеван Сремац”, а чиме је све Раичковић заслужио ово обележје подсетио је завичајни историчар Петар Терзић. Раичковић је део детињства и школовања провео у Сенти, где су му родитељи службовали као учитељи, а иако ту није рођен истицао је да је управо крај Тисе препознао своје песничко биће, те да му је Сента духовни и литерарни завичај. Пошто није реализована идеја да се у згради некадашње српске школе, коју је Раичевић похађао уреди спомен соба, као дар књижевника и академика Матије Бећковића родној Сенти, урађена је биста у бронзи, рад академског вајара Александра Зарина из Београда, истоветна оној која је подигнута на Калемегдану, а спомен плоча биће постављена на згради некадашње српске школе, после реновирања.
Надахнуто су о Раичковићу говорили председник Матице српске Драган Станић, песникиња Тања Крагујевић, књижевник Ђезе Бордаш, председник сенћанске општине Рудолф Цегледи и Матија Бећковић, док је глумац сенћанске КС „Мирослав Антић” Мирослав Авдаловић казивао песму „Давна улица”.
Академик Матија Бећковић је нагласио да присуствујемо једном лирском готово нестварном чину, откривању бисте принцу модерне српске лирике: - Озарен пријатељском љубављу и племенитом бригом града Сенте, овај чин не обасјава само Сенту него у широком кругу и контексту, остаје ту виднији у више тамним него светлим данима српске нације, поезије и културе. Биста је дело Александра Зарина, који је аутор најуспелијих споменика српским песницима. Стеван Раичковић је био не само Заринов блиски пријатељ него његов главни саветник при избору песника које ће овековечити. Мало која је као ова Раичковићева, на свом месту, поред Тисе и Стевана Сремца, где су се два Стевана састала и заувек зауставила. Стеван Раичковић је био човек на свом месту и човек своје главе, па је и његова бронзана глава стигла на своје место. Знајући га, не бих се чудио и да је помишљао да ће бити постављена, кад тад, управо на овом месту, још онда када је настајала.
Учесници свечаности су положили венце на спомен обележје Раичковићу, а такође и на споменик најзнаменитијем Сенћанину, књижевнику и академику Стевану Сремцу који се налази у истом парку, и на споменик Јовану Ђорђевићу, писцу српске химне „Боже правде”.
М. Митровић
Дневник, 6. јул 2015.
