Компанија ЈТИ помаже народну кухињу у Сенти

СЕНТА: Компанија Јапан тобако интернешнел (ЈТИ) уручила је традиционалну новогодишњу донацију Народној кухињи у Сенти, о којој брине хуманитарна организација Каритас, како би омогућила сигурне оброке за 500 корисника током наредне године. Донацију је председнику сенћанске организације Каритас Јожефу Нађу уручио је директор фабрике ЈТИ а. д. Сента Макото Очиаи.


- Компанија ЈТИ осам година заредом помаже рад Народне кухиње у Сенти и докле год у Сенти има људи који зависе од ових оброка и треба им помоћ, ми ћемо наставити да је пружамо у складу са могућностима. Уверени смо да је обавеза великих компанија да буду део решења свакодневних проблема заједнице у којој послују.- поручио је директор сенћанске фабрике Макото Очиаи.

Председник Каритаса Јожеф Нађ рекао је да им све више значи донација компаније ЈТИ, јер се сваке године смањује помоћ коју добијају из иностранства, па је скоро и престала:

- Помоћ ЈТИ сваке године се повећава, полако нам постаје основни извор сигурности и један од стубова који нас одржавају. Значајну редовну подршку и помоћ имамо и од локалне самоуправе сенћанске општине, као и од других донатора из Сенте, који нас помажу у разним наимирницама. Помоћ од ЈТИ нам добро дође пре свега за куповину меса, јер то можемо само за готовину, а тиме су нам оброци били квалитетни - истакао је Нађ.

Број корисника Народне кухиње варира, од 350 у летњем периоду до 500 у току јесени и зимског периода. Топли оброци се поред најугроженијим породицама расподељују и ученицима из социјално угроженим породицама у три сенћанске основне школе.

Анто Борош из Сенте каже да оброци које добија из Народне кухиње у првом реду добро дође да се прехране деца, који се школују и корисници су социјалне помоћи. Он каже да је раније радио у сенћанској Шећерани, ТАМП-у и „Житопромет-Млину”, али да се 1997. године селио у централну Србију, па је дао отказ. Супруга му је умрла пре две године. После повратка у Сенту није у могућности да нађе стално запослење, него обавља сезонске послове на уношењу огрева, обради башта, ишчекујући старосну пензију.

- Посла има, али се слабо може зарадити, јер ретко може да се добије 150 динара на сат. Има и оних који цене труд, па ме је тако комшиница частила задовољна како сам узашовио башту - прича Борош.

Ласло Д. (55) је остао без десне ноге, па се креће уз помоћ протезе, а оброке из Народне кухиње добија већ десету годину. Прича да је ногу изгубио пре деценију и по, и њему је жена умрла пре две године, па живи са ћерком, зетом и троје унучади, тако да су им оброци драгоцени, пошто има примања око 8.000 динара месечно, што једва да покрије режијске трошкове.

- Долазим сваки дан за шест порција и задовољни смо оброцима. Никоме не требам за посао, а још нисам за пуну старосну пензију, треба по новом закону да чекам још десет година, јер имам свега 22 године радног стажа - јада се Ласло Д.

Јуче је на менију била чорба од ротквице и бундевара. Шеф Народне кухиње Иштван Мучи каже да је у зимском периоду најиздашнија јела од киселог купуса, на бази кромпира, теста и пиринча, а да од пет дана у недељи оброци су четири дана са месом, те да су углавном само петком посни због верника.

- У Народној кухињи сада нас ради петоро, а обично радимо нас троје, а сада је двоје ангажованих преко јавних радова - сазнајемо од Мучија.

М. Митровић

Дневник, 03. 12. 2014.